Otadžbina

КЊИЖЕВНОСТ

129

иоследње ријечи. Ја нијесам скмдао очију с њега. Груди, које су му дотле биле мирне , сад се почну дизати и сиуштати и на једанггут престаде свако мицање. На све сам пазио : гледао сам хоћу ли моћи видјети последњи издах; али га не видјех. Тишина , која је свуд око њега владала, тјешила ме је. Међу тијем, њега је већ било нестало. Сви смо, као оловом заливени, ћутали. И након два мииута овог гробног мучања, ја занитам Даља: Шта је сњиме? —- «Свршено је'\ одговори ми он. Овојебило у иетак 29. јануара 1837. године у 2'/ часа посде подне. Ето, како се тихо, како спокојно, како блажеио удалио од нас велики Пушкип ! Дуго смо још над њиме мртвим ћутали: нико се од нас није ни с мјеста помакао. Нико није смио узнемиравати тајаиственост смрти, која се у овако дивотној и светој ирироди својој иотиуице показала. Сви већ бијаху оставили покојника, само сам ја сам самцит још дуго над њиме стајао и њега мртвог посматрао. Још никада на том лицу нијесам видно и опазио оно, што сам, у овоме тренутку блажене смрти, на лицу му читао. Глава му бијаше нагнута мало на страну, руке су му биле опуштене баш као кад их живи човјек опусти иза великог умора и напрезања. 0! Кад бих могао ријечима то исказати, шта сам осјећао у томе тренутку! То што сам њему иа лицу читао, бијаше нешто тајанствено, ново, свето, узвишеио и необично. Не бијаше то ни сан, ни јава; —- не бијаше обични израз племените његове душе: иије био ии израз пјесничке природе. Бијаше тс израз неке велике, дивотне мисли, сличне неком необичном призору; — мисли, која ти душу напаја необични? миљем и задовољством. Носматрајући га тако мртвог, нешто као да ми говораше, запитај га: шта видиш друже? И шта ли би он могао одговорити , кад би му било могуће оживјети ускрснути ?! ОТАЏБИЦА КЊ. XXX. св. 121 9