Otadžbina

1 30

КЊИЖЕВНОСТ

То су они тренуци у нашему животу што их можемо назвати великим. У том тренутку могу слободно рећи, ја сам, очи у очи гледао смрт , ову божанску и највећу тајну, и то, гледао сам је без сваког иокривала, нагу, истиниту. Какав ли је она печат ударила на лице покојниково 1! Увјеравам те, да ја још никада нијесам виђао на његовом лицу израз дубље, величанственије, светије и дивније мисли. Она је и прије тога крила се у његовој великој души, али до овог часа није се хтјела у свеколиком свом божанском сјају иоказати. Бојаше се земаљске злобе, док све земаљско са себе ннје свукла или иобацала. 1 Такав је био конац живота нашега Пушкина. Сад је па реду, да ти укратко онишем све оно, што се догодило после његове смрти. По срећи, мени је првом иало на ум, да га мртвог сликамо. Још док се није ни мало био промјенио то се учини. Нема у слици , то је истина, оног живог израза којег му смрт бијаше дала, али ипак сачувалисмо вјерну слику, ако не смрти, а оно тихог, блаженог и величанственог сна. ' Жуковоки је доцније, кад је једну Пушкинову књижицу иослао на дар гроФици Ростошганој, написао на истој књижици ове стихове, које овђе намјерно наводимо у ориђиналу. Онђ лежалЂ безЂ движенвл, как 'ј> будЂ то по тлшкои работ - ! Руки свои опустивљ, голову тихо склонл; Долго столлђ д надт, нимт>, одинг, смотрл со вниманвемЂ Мертвому прлмо глаза; бнли закрнти гласа; Бнло лице его такт> знакомо, и бнло зам'1;тно, Что внражалосБ на немЂ — вч> жизни такого Мн не видоли на егом 'ј> лиц'1>. Не гор']>л 'ј> вдохновенвл Шамент> на немт>, не сјллђ острни умт.; Н4тб ! но каков то мнслбжј , глубокои, внсокои мнслмо Бнло обБлго оно; мнилосл мн']>, что ему В'б етотЂ мигђ иредстоллЈ. какЂ будто какое видћиБе. Что-то збнваЛОСБ НаДЂ НИМЂ, и СПрОСИТЂ ХОТ ']>лос'б : ЧТО ВИДИМЂ?