Otadžbina

КЊИЖЕВНОСГ

133

тичаре, противнике Ранкеове, као н најодушевљеније присталице му, који се сви са различних гледишта слажу у томе, да је Ранке нрви сувремени историк немачки. Г. Новаковић воли, много воли Ранке-а; то се лепо илуструје оним одушевљењем, којим он пледира за Ранке-а иротив Готшала и Шера. На замерку Готшалову, да је Ранке-ова објективност „иедостатак пуноће и топлоте уверења , недостатак моралне мисли , без које нема ни Тацита ни Тукидида (стр. УШ)и Шерову. да је она «...ужасна равнодушност у погледу разликовања правде и неправде, врлине и порока, заслуге и злочина (стр. X)" г. Новаковић одговара : Што републиканац и радикалац Шер из Цириха овако говори о монархисти и консерватнвцу Л. Ранку из Берлина, није никакво чудо, и ие треба ни у чем да збуни наше читаоце. Поред свега тога разметања за карактерност и осећаје моралне, остаће опет у вечитој вредности проста истина, да је бол^е да историк читаоцу мирно и непристрасно нацрта време, које описује, поставивши га у положај да сам суд изриче, него ,ш да се сам начини судија или партизан лицима и покретима које описује" (стр. Х)'па мало даље наставља: «Какве бисмо ми користи имали да се Ранке бацио на страну којега год од наших нових радника историје, да је једнога напао у име „моралности", другога у име «човечности", трећега само да покаже , како он није неоеетљив или беекарактеран ? Сваки зна да бисмо ми с тиме изгубили, ма како иначе били задољни гдекоји немачки критичари... . Овпку историју, бар у главном иреглвду, Србин би твшко и могао наииса,ти ||ми подвлачимо). С тога ми дугујемо великом светском историку дубоку 'благодарност.... (стр. XI)." Ова књига као што је познато, има врло много да захвали за свој постанак нашем неумрлом Вуку, који је писцу дао велику већину података. О Вуку вели Ранке : <( Никада иисам познавао човека, у простоти рођена, који би имао толико велику пријемљиВ'>ет за дубок и нау.чан рад на науци о језику и отача-