Otadžbina

ПОЗОРПШТЕ

141

предају Сталаћа Турцима. Тодор је жртва ногодбе између Ђурђа и Султана Мехмеда. Уговор мира између њих поред осталога тражн и предају Сталаћа. Султан би тиме добио кључ Србије; Ђурђе мир, који је земљи нреко потребан, а Тодор би уз слободу добио накнаду у злату. Ну, ни државни разлози ни савети Облаковића ие могаху да поколебају јуначкога војводу. Он у дивном говору категорички изјављује — да не да Сталаћа. Сцена у којој он, после радосних гласова о победи српској, сазиаје за ову тачку уговора о миру, мора дарнутн свакога. Раде ускипи гиевом, иотрза мач — а Тодор? Клекне преда њ. Ову величанс/гвену појаву и сав утисак њен иотире нагли улазак Јелнце, Мире и њеног Франсоа, који као да су прислушкивали цео њихов разговор ! Да су прислушкивали изводимо из тога, што у оном тренутку кад се они појављују, Тодор не говорн о затраженој жртви већ уверава старину о својој преданостп владаоцу. А међу тим Јелица чим уђе узвикује: (( Не понуштај Тодоре!" То није достојно Јслице. Њу је могао муж задржатп да присуствује том важном разговору а кад то већ није учннио, овај упад нема смисла. Па још уз то доводи се једаи Француски витез ј неприлику да прислушкује туђе разговоре на туђем двору што свакако није часно за њега. Али да наставимо. Тодор није ни мислио на поиуштање. Ни доцнпјн долазак изасланпка деспотових ни султаиових ннје могао да га поколеба. Он осга одлучно при својој речн. позва их да упитају п народ, прнстаје ли на нредају. На питање изасланика које водп Франсоа ' (Тодор не иде да не би утицао!) сав народ а на један глас изјављује да нв да Сталаћа. Овде се, као што нам се чини, сувише потенцује и Тодорово поуздање у своје .вуде и њихова једнодушност. Намера пишчева је истина лена, али је сувише идеалисано кад један народ толико измучен, после толикнх. борба, неће мира, и то без ичија утецаја. Бар да је сам Тодор изашао и одушевио га својим говором и примером.