Otadžbina

142

НОЗОРИШТЕ

Изасланици остављају два бега, да причекају владаочеву поруку а они одлазе. У поласку враћа се старина Раде да пољуби Тодора! Тај је призор веома дирљив. Три ствари ваља помепути из првог чина. Причајући шта је све претрпела сама у своме животу и какве је грозоте гледала у отаџбшш својој, Јелица је изнела и један догађај који утиче на развој драме. Она прича о једном младом Србину, који је заједно с њоме заробљен, и с којом је она била непрестано заједно, све док је у једиој шумици није избавио њеи садашњи муж и господар — Тодор од Сталаћа. Сама епизода с „избавитељем" не пада вам у очи са своје оригиналности, али ваља запазити, да Јелица исте речи и гшкрете, које сте видели при том говору, понавља после одласка султанових изасланика. Она прво узвикне: «Тај поглед! в па за тим, махнув руком преко чела додаје: «Даље с тим".... и то кад доведете у свезу наговештава вам, да тај сапутник Тодорове љубе, и ако је ироменио веру, није заборавио своје љубави.... А да вам све то постаие још више загонетно и привлачно, стари слуга Ђуро, слуга још за оца Тодорова, чим спази изасланике Мехмедове и против своје воље криком даде израза неком неодређеном осећају, који за тим гледа да прикрије, изговарајући се, како га је «текнула у срце стара бољка." На нослетку пре него завршимо с ирвим чином сноменућемо да се у њему појављује и кћи Тодорева Ружица — Војии. Овај дуализам објашњен је тиме, шго војвода нема мушкога порода, па кћер своју васпигава и спрема као да је син. У другом чину опет се јављају Мира и Франсоа. Тако Јзано и они нам већ постају досадни. Једина узданица и Тодора и његове љубе Ружица (Војин) пошла је у шуму да се забавл^а јуначком игром. И ако је на дому највећа приправност и нојмљиво страховање од напада турских — дете се ииак пушта