Otadžbina

ПОЗОРИШГЕ

143

само; нрате га само Ђуро и некакав капетан, и ако је Јелица при подаску њиховом осетила пеку сумњу и зебњу. Доиста неприродно! Али пре но што чујемо, шта се догодило с Војином, долази Синан-бег с другим бегом турским. Синан-бег говори о Јелици и ви се већ сећате да је то њезин ранији познаник. Јелица улази и ваша се иретпоставка обистини. Синан-бег је пита, иознаје ли га. Она га се не сећа. На послетку он јој спомену своје име; Синиша! На ту реч она му полети у загрљај. То је дакле њен негдашњи вереник. Али брзо се прибира и као верна жена повлачи. То се наравно Синан-бегу не свиди. Он јој обећава златна брда. хоће новцем да расирави њен садањи однос с Тодором. Она му захваљује што сномену име Тодорово па охрабрена и одушевљена њиховом заједничком л>убављу, достојанствено му одговара, да се љуто вара кад мисли да се Тодорова л.уба може купити. Синаг-бег прети силом, а она га храбро дочекује и хоће оружјем да се браии. На такав одговор потурица устукне и одлаже задовољење своје чежње.... Разговор се завршује бурно, Синиша се заклиње да ће је силом добити, а Јелица му смело одговара. «Дођи, Тодор и његова љуба чекају те." У то долази и Тодор. Пе могући да савлада своје узбуђење она му нотрчи у наручја и уверава га, да само њега љуби. Тодору је ово нешто загонетно. Спазив бегове он се с њима поздравља, а Јелица се за то време прибира и одлучи «да притаји ову жаоку за његово верно срце." Бегови се ирапггају и тек на Тодорову оиомену прилазе Јелици. Синиша јој прошапта: «ипак ћеш бити моја", а она гласно узвикну: Никад! Тодору се ова иоследња реч, објашњава модерним изговором, да је била препирка о српском и турском јунаштву. Док се је упињала Јелица да л„>убавним уверавањем разгони сваку сумњу у Тодору. улете Мира и Франсоа и јављају о неком метежу, иеком сукобу што се чује одонуд где је Војнн. Као Бопчински и Дончински у Го-