Otadžbina

144

ПОЗОРИШТЕ

гољевом ((Ревизору" тако ова два зла духа у трагедији овој, начииише карикатуром једну врло жалосну сцену. Упадањем у реч, не може мирно да се исприча несрећна новост, и ако би то било природно, те цео призор постаје нескладан и смешан са превелике ревности Мирине. Тодор појури да потражи и избави своје дете, Јелица пође за њим , али у том тренутку долази Ђуро и исприча све појединости овог кобног догађаја. Ружицу су уграбили Турци. Јелица клоне, и пошто је повратише, кренуше се сви у потеру за отмичарима, а ви сте у највећем узбуђењу, док вас не насмеје Мира, која задржава свога витеза духовитим речима: (( Франсоа! куд ћеш у ноћ.... в

У трећем чину видимо Тодора где на кули тужи за својим јединчетом. Он чује нечији плач — то је њему познати Јеличин глас. Они се крију једно од другога и траже утехе у усамљеном туговању. Њихов састанак је у овом призору веома дирљив и мора ганути свачије срце. На жалост и ово уживање ваше кваре Мира и Фраисоа, који долазе да јаве, како су се венчали негде тамо иза кулиса и моле Тодора, да им допусти да бар (( они буду срећни". За њима долази стари и верни Ђура. Питају га ко је отео Ружицу. Он одговара „знам", па (( не знам". Тодор га кори да је неверан, а кад га Јелица салети да каже све што зна, Ђура исприча историју о једиом ванбрачиом детету, које је иеки војвода имао са.неком великом власгелинком из Анђеловића куће. Тодор нестрпљиво слуша тај говор и пита у каквој је вези то са отмицом Војииовом, али како јавише да већ долазе деспотови и султанови изасланици, Ђуро му рече да је то дете, о коме је реч, Синан-бег и да је он уграбио Војииа — Ружицу.