Otadžbina

146 нозориштЕ ' ' "• '' ... г Ј хвата позив и заклиње с§. а .Мира нооле кратког устезања, на изрично питање ббћћава ЗЖ.1бтвом и своју иомоћ. Тодор шаље кроз тамиик Вукана, оца Миринога, да тражи помоћ од Босанаца, а остаје сама Мира — нлачући и кукајући — ((Франсоа." Настаје друга промеиа трећега чина. Горе на кули стоји сам Тодор. Његово душевио стање већ вам је позиато. Он посматра битку која је отпочела, а за тим и сам оде да се бори уза своју јуиачку војску. Међу тим око тамника видите некакву шарену нри ■ лику. То је Мира. И ако се заклела да ће ићи с Јелицом и гроФом да избави Војина, она је остала дома и сад се по готову сумануто превија норед тамника изговарајући у бунилу и без свезе неке речи, као «тамиик", „Турци" и „Франсоа. ,} Тодор се враћа из боја носећи крваву главу заповедника турске војске. Јад и ужасне нрилике учинише га суровим, дивљачким. Он се руга мртвој глави и у иронији узвикује: «Сад те се ники не боји!'» (Међу тим Мира, кад оиази ову страхоту, претури се па другу страну). Пошто је оставио свој крвави троФеј, он зачу из тамника неке гласове. То беше поздрав његове љубе. Она и Франсоа доводе му Ружицу. «Тодоре, ево ти јединчета. ,) Те речи преобразише војводу. Заборавл>ене су све патње и оиасности : треиутак , кад је могао да загрли своје једииче и своју верну и одважну л>убу исилатио је све. Гледаоци се растају са срећним Тодором, орећном Јелицом и повраћеном Ружицом. И Мира се већ освестила и и ле^ки у загрљају свога Франсоа. У четвртом чину Тодор и Јелица спремају се да се одупру навали османској. Одлучили су да гхогину, а да се не предаду Турцима. Јелица парафразира иознату латинску изреку : «1)и1се ев1 рго ра1иа тогт м , натетичним ((Дивно је умрети са Тодором од Сталаћа". Говоре осим тога о некој одлуци, која ће се извршити ако Турци ио-