Otadžbina

10

Лука ^еловић В Е О п Г зс ^"^ ГЕ /\ 1 47 *''Ц |д т ц||_ беде. Јелица с говору — «да не цепа мајчино срц^ ^ГО "(3 КР Г А ® ши потоњи тренутак." Међу тим помоћ још не долази. Јелица се боји да Турци не продру кроз тамник. На послетку пошто је сав народ онет одушевљено пристао на борбу на живот и смрт, Тодор молп Миру и гроа>а да се спасу. ГроФ се витешки и племенито понаша, али Мира га вуче за рукав и зове га да иде. Тек у зло доба жали што се није опростио с оцем.... Њих двоје одлазе, а Тодор и Јелица хитају у бој. Са врха куле Ружица довикује : «Ено бродића с људима и опремом где се ближе граду" — али залуд, њена гласа не чуше. Ево нас код петога чина, а у њему је ларма, хука, битка и ужас. Ђура са Војином стоји на кули и пропраћа говором ток борбе. Долази и Тодор и довикује својој браћи: (( да су здраво 5 '. «да јуначки истрају", и ако га нико не чује од бојног метежа. И војвода Вукан вратио се и јавља им о транченој помоћи. Јелица прва опажа опасност која им прети од тамника. Око тих врата води се очајна борба. На послетку Турци побеђују и пењу се на кулу. Тодор с Јелицом и сином, Франсоа и остали дочекају их храбро (Франсоа и Мира нису успели да нобегну у Француску). Настаје ужасна борба. Турци побеђују и на другој страни. Франсоа се бори као лав, али га ипак савладаше, а Миру пригрли неки Турчин. Кроз ту ужасну борбу проламају се јасне и дивне речи у лету ка Морави: ,Дивела отаџбинаР Тамо су Тодор и његова љуба, који су се пре тога попели на кулу. Тодор убија своје мило дете, баци га у Мораву. па загрл 3 ен са својом Јелицом и сам се баца у њезине вале: «Цар је Мемед Сталаћ освојио «Не освоји добра ниједнога."