Otadžbina

НОЗОРИШТЕ

149

Јер Д ])уга је ствар што је Ружица (Војин) завршила на исти, или још гори начин, она је жртва Тодорове кривице. А то је свакојако ра.зумљиво и није погрешно. Таква је и. пр. и смрт Дездемоне у Шекснировом аОтелу". Али Јелица не умире као жртва туђе кривице, већ ио својој вољи и радњи, као саучеспик Тодоров. И зато је ириродно, шго саосећамо подједнако с њоме као и с њиме. Ну тиме је главни јунак у трагедији — Тодор знатно изгубио и од своје узвишености над осталим улогама и од оне ненадмашности , којом се гледаоци одушевљавају. Осим тога и сам распоред доприноси да «Тодор од Сталаћа" доста изгуби ^са естетичне стране. Главни јунак већ нам се у првом чину јавља тако, да познамо и саму његову трагичну кривицу. Последнца тога ;је развученост у остала четири чииа. Дијалози. нарочито у нрвом чину, сувише су дуги, као што смо већ напоменули. А техиика —- у колико ппсац за њу одговара — потпуно је савршена. Што је пак иаша позорница неудесна за велике сценерије, пије његова кривица. Нашем позоришту, као п свакому храму Талије, задатак је да негује уметност. Служити томе и познању прошлости, те тиме, у исти мах, подстицати и родољубље — нема сумње да је и умесно и корисно. Ну чини нам се да је овде више обраћена пажња па то нодстицање и да је оно местимице сувише неггосредно. Ипак да иризнамо искрено, у компарацији ове драме са ((Отаџбииом" В. Сарду-а — ((Отаџбина" ће понетп победу. А да ову оцену не објашњујемо многим речима, споменућемо само одушевл,ење при гледању једног и другог комада с нарочитом напоменом, да гледаоци каквог страног позоришта не би толико уживали у (( Тодору од Сталаћа", колико се ми наслађавамо, гледајући „Отаџбину".