Otadžbina

ПОЗОРИШТЕ

Патриотска тендеиција, дакле, овде као да има превагу иад уметиошћу! *• А сад да пређемо на карактере тога дела. Карактер Тодоров је сасвим правилно обрађен. Он је тип јунака, који је до ситница изведен, јер су разним догађајима доказани у Тодора сви атрибути једног јуиака. Доследно томе он не предаје Сталаћа и, као шго смо већ говорили мало ире, испашта физички своју трагичну кривицу, али прослављен моралном победом. Природна је консеквенца, шго он сумња и у самог Бога га се сумња Тодорова износн у два маха у комаду), јер осећа највећи бол и трип најжешћа страдања, а ие налази повода томе у своме властитом раду. Једиио би се могло замерити, што он иа оиај начин убија Ружицу. Истина, још у четвртом чину та се одлука наговештава и може се иравдати , кад Тодор онакав , каквим су га створиле прилике, неразмишљајући и не двоумећи, извршује то убнство, алн много би боље било, да је он заједно и с љубом и с дететом скочио у Мораву. Тиме би комад само добио. Јелица је, у главном, вешто израђеи тип. Поред замерака, које смо до сада већ изнели. споменућемо као најважнију ону погрешку њеиу у другом чину, где се састаје са Синан-бегом. Та њена погрешка у исти мах 1е и махна целој драми. Иисац је имао намеру да изнесе у тим сценама борбу између сунружанске верностн н љубавним успомена. Али те сцене губе свој карактер иза оних ватрених пољубаца Јелице и Синан-бега. После њих Јелица у погледу вериости и моралности већ не светли много, а умесније би било, да је у томе узорннја но у јунаштву, где се већ приближује неприродностп. Интересно је поменути овде, како се она одваја од Спннше при помену Тодорова имена , јер одва-