Otadžbina

ПОЗОРИШТВ

151

јање , са тога разлога , обележава њену голему л^убав према мужу. Али зар онда није чудно шго се она сама пе сећа његова имена раније, но што је други на то подсећа? Најзад није требало у интересу Тодорову иотенцовати толико јунаштво, племенитост, па чак и беседнички таленат на Јелици, јер се тиме сувише приближује њему, трагичном јунаку. Још нам остаје један сасвим нриродан и леп карактер. То је косовска старина. Њему немамо шта да замеримо; с њим је писац био иотпуно срећан. Алн на суггрот овим лепим карактерима стоје Синанбег, Франсоа и Мира. Војин — Ружица —- и Ђура могу се још споменути, нарочито Ђура, као добар тип — остале су улоге већ иезнатне. Војииов дуализам објашњив је, али цела радња његова није пбтпуно природна , а где-где је и немотивисана. Синан-бег је у толико погрешно изведен, што је нелогично дуго остао у заносу после оног примамљивог попашања драге му Јелице. Он је, истина, могао у оном гренутку опијен топлим речима и пољунцима њезиним и заборавити на све, то не би било чудно; али је заиста неприродно што Синиша тако дуго не види замку, у коју је упао, те сам долази да изгуби свој илен, а да не добије Јелицу. Та погрешка Сипншина у толико је мање оправдана што јасно истиче недоследност целог његовог карактера (јер тако искусан државник не може бити — наиван !) а она је још у толико Фаталнија што се њоме помаже расплету целе драме. Франсоа је — ако ништа друго, а оно бар — излишан. Његова улога (што је спасао Ружицу) могла је нрипасти кажвом српском војводи. Он је, у многоме, нејасан Час се једначи с Миром, тим узором кукавичлука, а час се јунаштвом уздиже до Тодора и Јелице. Ако се том нејасношћу хтело да представи савлађивање