Otadžbina

(54

ПНЗОРИШТВ

задовол.ити утехом, да овог вечера нисмо опазили сиромаштво нашег позоришта у правим уметницима. Једино је г. Цве- гића |који иначе има ваљаних својих улога), у л.убавној улози Синан-бега — срећније могао да замени г. Гавриловић. Осим Тодора, Јелице, Синан-бега, Мире и Франсоа — о другим иредстављачима нећемо овде говорити, јер су пм улоге биле излишне. Издвојићемо само косовску старииу — г. Тошу Јовановића. II ако не велику, он је имао лепу улогу — и извео ју је још лепше. Као прави уметник, он је уметник у свакој улози и њиме ое можемо с иравом поносити. Тодора је приказавао г. Љуба Станојевић. Он је уложио сву вољу и дар свој да представи Тодора онако, како га је сам нисац замислио. Али н у- оНим појединим сценама, које смо исгакли као најјаче и иајтеже, г. (Јтанојевић је играо без замерке. У осталом, једноме младом даровитом а спремном глумну, као што је он, морало је поћи за руком да очара све гледаоце. А кад се узме у обзир и патриотизам, који поред свега багателисања и параде није мали у сви;ју нас — онда је потпуно јасно, зашто је г. Станојевић иепрестано поздрављан од гледаоца бурним одобравањем, нљескањем и узвицима: Живео! Г. Цветић — Синаи-бег — и ако је н&јбоље разумео своју улогу није усгхео због свог декламовања и других иемогућиости, да представи Сииан-бега тако, како бисмо могли бити задовољни њиме. Он је као Синан-бег био исти онакав као Јаго у „Отелу", Болииброк у (( Чаши воде" или краљ у (( Малеии. м Г. Д. Петровић — Франсоа — играо ]е лепо и слободније него иначе (можда зато што је овде имао лепе нрилике да се боље нокаже). Мора му се замерити што је био иедовољно пажљив у првом чину, при разговору с Јелицом. Али Јелица је представ.пена дивно. Г-ца Нигринова играла ју је сјајио. У огните, о овој уметници нашој може се само с иохвалом говорити. Њеио путо-