Otadžbina

КЊИЖЕВНЕ БЕЛЕШКЕ

Ствар без икакве књижевне вредности, као што су, у осталом, и други радовн Кокови. Тема је иста, која и у већине његових романа: живот дакоумне мдаде девојке, која, заведена првим љубавником, жнви неморалним животом. На самрти она се каје за своје грехе, те је то њезино покајање као „нравоученије" за такве девојве, кому претходе многа одвратна, банална места на.јнизке тендендије, оннсана неком привндном уздржљивошћу. Карактер јунавиње врло је слабо мотивисан. Свемогући случај игра главну улогу. Најординарнији хумор и чисте, трубо смешне снтуације нн мало се не слажу са но где ко.јнм романтпчно-сентнменталшш местом. Стил је лак. Књигу „красе" п неколнко слика, које еу у преводу још „пикантније" од оних у оригииалу. Иревод је с немачвога па ипак доста веран. У оригиналу се роман зове „беогдеИе"; нрактични г. 'Борић, зарад пзвесне алузије, ироменуо је Жоржету у Малу Мару. Не можемо довољно да се начуднмо укусу преводночевом. но коме он после Дикенса преводи Кока. Ерајње би време бпло, да г. 'Борић престане преводитн овакве ствари. Читаоцн ће уштедетн себи дангубу и незадовол.ство. ако не ирочитају ову књигу. * Ева, од Т>. Верге. С талијанског превео Чед. А. ПетровиК. Веоград. 1892. В, Валожић. Наша преводна књижевност у последње доба тако је претриана разним кримииалним романима проблематичне вредности, да се свакн мора искрено зарадовати, кад види овако једио дело у лепом српском иреводу. 'Јаовани Верга истакао се као најбољи новелиста талпјански, те са Амичисом и Кануаном саставља један тријумвират, који чини част талијанској белетристици. Верга је радио и на роману, и најбоље му је испао за руком управ овај , који ми имамо сада у српском руху. Темом, коју он овде разрађује, бавили су се већ и други велики нриповедачи и поздраво бавиће се још миоги и многи. Доде у своме роману „Сафо" и Катил Меидез у „Прво.ј љубазници" расирављали су то исто питање, само, разуме се, свакн на свој начин. Сва тројица се труде , да тачно испитају ону вулгарну љубав, основану иа неповерењу, љубомори и телесном уживању, која, иојачана новим једним моментом, иавиком, сажиже душу и упропашћује тело. Када лакоуман младић, обузет тим осећањем, пада морално све ниже и ннже, када жртвује себе и своју будућност, када се одриче задовољства да оснује себи нородицу, када заборавља своје старе родитеље, којима је он очна зеница, једина нада и утеха, и када најпосле, баца у запећак и оно што му је најдраже на свету, своју уметиост — онда оп ипак још ништа није учинио за те старе, бездушне кокете, као што је Вергина Ева, или Додеова Фани. Када се осврну, они виде само развалине, када погледају унаиред, пред очима им је само пустош, па