Otadžbina

ВОЈВОДА ЉУБ0.7Е

13

јмма се јопт не зна, кроз колико невоља човек пролазм. У томе стиже и војвоткиња. «Ти као да нас хтеде ос/гавити V пребацнваше му војвоткиња. ((Прости владико , хтео сам само да убрзамо ход. Споро идемо , а ако нас стигну и ови бегунцн позади, онда ћемо још спорије ићи. А ваља нам хитати." После ове умесне примедбе, убрзаше ход. Бјелуш се у један мах обрне да види , хоће ли се ко из горе показати, а у томе из шуме изађе на чистину гомила страних људи , у којима одмах по оделу познаде гусаре из турских покрајина, којих је било доста у војсцп турскога цара. Овоме се није ни надао. Није умео иротумачити откуда су овамо наишли. Заустави коња иа се прекрсти: «Г1омози нам Боже и свега Богородице". лШта ти је. Бјелуше?" упиташе га жене. ( (Ено они људи што онде из шуме излазе , оно су гусари. Можда их је траг оних првих бегунаца навео амо и ми се можемо од њих спасти само тако, ако узјашемо коње и појуримо да стигиемо оне бегунце. Тако ће нас бити више за одбрану." С( Како ћемо поседати, кад имамо само ова три коња'.'" прекиде му реч војвоткиња. «Марта и Јевра нек остану са овим трећим коњем, а ја и ти владико са децом стићи ћемо до пола дана ону гомилу." Ово је био одСечан одговор Бјелушев. «Не, иа то ие могу пристати". рече војвоткиња. «Ако нам ваља гинути, погинућемо заједно." «А деца? А гшрука господара? А моја заклетва ?" рече на ово одважно стари Бјелуш. Војвоткиња иогледа у правцу одакле је она гомила излазила из шуме. Било је око стотину л>уди. Наравно, земљиште им је сметало брзом иапредовању, али из њихове вике могло се закључити, да њоме оживљавају преморене им коње. Вештим оком измерила је војвоткиња