Otadžbina

ВОЈВОДА ЉУБОЈЕ

И одиста, они људи, жеие и деца беху бегунци, који су испр.ед иепријатеља бежали у друге безбедније крајеве, те да не падну у руке пљачкашима. Гомила је споро измицала. Тешко је у таким приликама брзо путовати; и што би л.уди хтели, не могу због стоке коју собом воде, а нису опет ради да је без невоље оставе. То им је готово све имање. к Невољници или су пошли пре нас или је пут био ближи, те су крај овако спорог путовања оволико испред нас измакли," — рече Бјелуш Јевросими, видев како му се госпођа опет нешто задубила у мисли. «Бог нека и њима буде у помоћи", нрихвати Јевросима. Но сад се и иза наших бегунаца зачу вика гомиле људи. Вика ова постајаше све већа, што су год ти људи прилазили ближе крају шуме. Бјелуш се обрте. Планина, из које долажаху гласови, беше обрасла великом гором и није било могуће видети ко се по њој спушта у долину. Војвоткиња се трже из задубљености: (( Шта је то, Бјелуше ?" ( ( Ништа. И то су бегунци, који из даљих крајева хитају да нас стигну. <(Али њихова је вика друкча од вике оне гомиле, која се испред нас креће." «То је иарод из даљега краја, па су му и обичаји и говор друкчи", умириваше Бјелуш своју госпођу. Али зато ипак ошину коња те потрча мало са њим. Кад се задувао, он се осврте. Госпођа му је са служавкама заостала. Служавке не умедоше да грче уз коња као Бјелуш, који томе беше иавикнут. ( (Незгодно је путовати са женским чељадетом", промумла Бјелуш. (( И што би госпођа хтела и могла да похита, неће због Јевре и старе Марте. Требало их је оставити дома; њима ни Турци ни гусари не би учинили никаква зла." Мали Златко разгледаше мирно око себе. Он беше у оним благословеним годинама људскога жнвота, у ко-