Otadžbina

2*

ВОЈВОДА ЉУБОЈЕ

19

* * * На дворовима кнеза Ивана Хранића и Микуље Сандал,а ори се весеље још од ранога јутра. Са свију страна скупљаху се весели гости, а радознали народ скупио се на улици и гурао око уласка. Цео се Дубровник слегао да види венчање српскога војводе Златка Љубојевића са Зоранком ћерком Микуље Сандаља. «Да красна женика, а још дивније младе," нришану један од гледалаца своме комшији. «Па гле каква богаштина, какав раскош ! | „Ласно је њима," прихвати онај други, који као да је завидео срећи младенаца. «И једно и друго дошло је случајно у добре домове и спремљену богаштину. Ни-мени, ни теби овака се срећа не би десила. п (( Море ти збориш као да не веЈзујеш, да је млада ћерка Микуљина?" (( И није му ништа. Мањ ! го што смо му ја и ти. Када је нре дванаест година умрла Зорана, јединица ћерка богатог Сандаља, беше велика жалост у овом двору. Добри Сандаљ, да би се мало расејао, пође да путује по свету У Алжиру на тргу, где се робље продаје, учини му се нека робињица много налик на покојну му ћерку, а била је и њених година. Оне ноћи Сандаљ усни ову робињицу; чињаше му се као да му рече: «Ја сам Зоранка ћерка твоја. Ја нисам умрла, но ме зли дуси отргоше из твојих наручја и ја ево где робујем." Сутрадан Сандаљ потражи на тргу ову робињицу и није се мало зачудио, кад је чуо да је хришћанка и да је Српкиња, само није знала чија је. „Знаш ли своје родител^е «((Нити их знадем, нити сам их упамтила. Казаше ми да су ме зли л^уди украли од мајке, па ме иродадоше овамо. Али по овом златном крстићу, који ми виси о врату, могла би ме мајка познати, јер ми жене казиваше, да сам и тада имала овај крстић, када су ме украли."'' «И Сандаљ откупи робињицу; узе је у место своје ћерке и даде јој име ћерке му Зоранке. Ето како је ово дете из бела света постало срећно."