Otadžbina

ВОЈВОДА ЉУБОЈЕ 2 1 одведоше у ропство. Стари себар Данило тада ми каза да си ти још жив, да те је спасао наш Бјелуш и да си сада у Дубровнику код мај.чиног рођака кнеза Ивана." Настаде опет почивка, а у очима обојице заблиста се суза. (( Чуо сам да узимаш ћерку мога пријатеља Микуље Сандаља", настави војвода Љубоје. Зови њега и мог Бјелуша , они ће ме нознати и ти ћеш се уверити да сам ја са Љубојева града војвода Љубоје Станишић". „Верујем ти, драги оче, верујем! повика Златко, загрлив свог оца. Стаде га љубити по образу, очима и рукама. «Сада и мени излази познат овај лик. И ако сам био мали, још га добро памтим. Оди са мном, оче, горе међ' господу, јер је онде место твоје >> . (( Не, не, деге моје! Немој овим кварнти весеље ; а и ја сам путник приморен, па бих радо тражио одмора. Сутра, сине, јави свакоме да си нашао свога родитеља." «А ти бар благослови моју невесту", мољаше Златко. «Добро, а ти је доведи". Златко за час доведе своју невесту и она клече пред Љубоја : «Добри оче, благослови мене и љубав пашу !" «Будите срвћни и благословени", одговори Љубоје, па приђе девојци да је по обичају пољуби у чело , али •се у тај мах грже и одгурну од себе нежну девојчицу. ,(Шта ти је, оче?" упита запрепашћен Златко. ((Ништа , децо , ништа.... учинило ми се као.... али није.... Онростите мојој старости.... Ослабио сам, па ме је умор савладао. Пустите ме да се одморим. Злата одведе старца у једну склоњену одају н ту му иамести постељу, а Златко оде да позабави сватовске госте, који иочеше тражити младенце. «Име ти беше Зоранка, а ја мишљах.,.. )> и опет прекиде старац говор. «То ми није крштено име, но ме је тако назвао мој добри поочим и хранитељ Микуља Сандаљ."