Otadžbina

ВОЈВОДА ЉУБОЈЕ

(( 3ар ти ниси Сандаљева рођена ћерка'."' упита престрављено старац. «Нисам. Али зато ме ипак иећеш мрзити. Своје право име и сама ие знам. Сироче сам без икога свога. Као дете украдоше ме од мајке зли л>уди, па ме продаваху по трго- « вима као робињу, казујући да сам властеоско дете. Рекоше ми да бп ме родигељи но овом крстићу познали, и зато га и носим свакада о врату, да се увек види." Старцу задрхта све тело од великог узбуђења , иа заиште од Зораике онај крстић. Девојка га скиде и даде старцу, а старац пољубив девојче каза му, да га остави сама. Старац узе крстић, потражи иа њему једно мало, међу бисерним зрнцама скривено дугменце, па притисие то место и крстић се раствори. У њему изнутра на десној половинн беху урезана слова: Злата војводе Љубоје и Маре Станишића, а на левој била је изрезана година њеног рођења. Војвода клече, пољуби крстић, па склопив руке помоли се Богу. „Хвала ти, велики Боже, што ми даде оволике снаге. Велика твоја нромисао доведе ме амо да снречим теби неугодно дело». За тим написа Златку гшсмо, казав му све. У ггасму оставио је и онај крстић. Полако и неопажен изађе на улицу и упути се оним путем, одакле је дошао био. Одмах ио ручку Златко потражи свога оца, али у место њега нађе само оно нисмо. Са лица му нестаде весеља, а веселе црте ночеше се гхретварати у изразе очајања. Из гшсма је сазнао да му је Зоранка рођена сестра. Колико среће у овој несрећи , толико несреће у његовој срећи. Кад се гости разиђоше, Златко узјаха најбољег свог коња и поведе собом служитеља. Кад је био за један сахат хода измакао од Дубровника, он извади једно писмо и рече слузи: «Врати се дома , а ја ћу сам продужити пут. Ово писмо даћеш војвоткињи Зорани.»