Otadžbina

ВОЈВОДА ЉУБОЈЕ

23

Сутра дан но граду се иронесе глас, да је нестало војводе Златка и Сандаљеве Зоранке. Свет је нагађао много што шта, али праву истину нико не сазнаде. Дворови Ивана Хранића опустеше. Нико се није јавл.ао као наследник и тако дубровачка република огласи Хранићева добра за државну својину. * * И опет се Срби бију са Турцима. Деспот српски Стеван Лазаревић удружен са угарским крал>ем Сигисмундом устао је на своје угњетаче. Обе се војске сукобише под Трипољем. Оиде где су турски редови најгушћи били, виђао се на коњу један витез, коме нико не знађаше имена. Пред његовом храбром четом уступаху Турци, а за њим навалише на Турке одушевљене хришћанске чете. Оваким нападима Хришћани сатреше силну војску цара Сулејмана , а тиме се млади незнани јунак светио Турцима за Косово. Из дрбијених рана липти му крв. али он не престаје гонити свога душманина. У томе га погоди отровна стрела и млади се витез скотрља са коња. Нико ово није приметио, па му нико није ни иришао. Када се стишала борба, по бојноме пољу виђаше се једна калуђерица где обилази мртве и рањене јунаке. У кога би опазила искрице живота, нружила би му оживљавајући напитак и повезивала би му ране , а мртваце само је загледала, као да тражи међу њима каква познаника. Идући тако од једнога до другога, наиђе иа незнана витеза. Окрете му лице к себи, подиже му главу иа цикиу : «Златко !" На овај узвик устреми се млади витез; очи му се отворише, а поглед му паде на лице калуђеричино. Усирављајући се. силом је скупљао остатак своје животне сиаге, на једва чујним гласом прошапута : <( Сејо ! Зоранко ! Злато !»