Otadžbina

ЈЕВЂЕННЈЕ ОЊЕГИН

43

XI, VI. Ко ј' живео и мислио, Тај презират' мора људе. Осећајан ко је био, Том се прошле слике буде, Том чаробност већ не прија. А сећања љута змија Кајање му тешко ствара, Ал' то често даје чара И лепоте каквом збору. Јевђенов ми језик био С прва зазор нагонио. Ал' привикох сетном сиору, Шали, пуној јада сама, Злоћи мрачних епиграма. XI, VII. Шетасмо се лети касно, Кад над Невом мило сија Ноћно небо светло, јасно : И на воду кад се свија Лик Дијане, ловца хитра. Прошлост пред нам' тад затитра А и љубав пуна чара. И та радост пуна моћи У присенку благе ноћи Опета нас срећним ствара. Ко зелеиом гају што се Ухапшени маштом носе, Носисмо се и ми оба Ка почетку млада доба. XI, VIII. С душом пуном чежње свете Крај стене је хладне стао