Otadžbina

37*

(ЕВЂЕНИЈЕ ОЊЕГНН

579

Сврше игру, па се дижу; Домовима својим стижу; У спавању сву ноћ прођу, А не знају где ће вече У ком друштву да протече. XI. Кад Тањино писмо доби, Оњегин је дарнут био. Њена машта њега скоби, А рој му се мисли вио. Косну га се Тања мила И унилост што је свила. У самоћи снове снива. * А душа му сласт ужива. .. Можда њиме оклоност стара Тад овлада за час који. Али лагат' он се боји Њену душу пуну чара ... А сад тамо да се иде Где се Тања с њиме виде. XII. Тренут, два ли ћутат' сташе. Док Оњегин поче тада: «Добио сам нисмо ваше; У њем видех, с пуно јада, Вашу л>убав пуну силе И изливе душе миле. Искреност ме ваша доби, Те ми душу бура скоби, И прошле ми снове буди. Хвалом нећу да вам платим, Истим ћу вам сад да вратим, Поверењем из дна груди.