Otadžbina

БРАК ИЗ ЉУБАВИ

605

ни десет корака, а она мала будала Ђорђе рече ми: Ох! Јованка, јвси ли видела ? Ала је смешан онако прашљив! Изгледао је као какав пајац! То је капетан из 21. пука. Имао је број 21 на јаци од своје униФорме... «Ја сам се ужасно једила на Ђорђа... Само да он није чуо!» — Чуо сам био... Сад се сећам. — Хајде читај, на тебе је ред... — Среда 25 мај. Опет сам видео моју незнанку; станује у једној кући на тераси. Прошао сам на колима; она је била на прозору; опазила ме је, и чини ми се да се зато што ме је опазила уклонила с прозора нагло, врло нагло... Боже мој! ала је лепа !» — Гле! То већ није тако суво као оно мало пре. Напредак је ту... Има речи... Почињеш да пишеш. — То је можда зато, што сам почео бити заљубљен... Ти сад... — «25 мај. Била сам иа прозору; видим где се примичу нека мала, врло лепа инглеска кола, која су се сва блистала на сунцу, а вукао их је диван пони црн као мастило; на седишту мали грум, коме се за држање не може ништа пребацити... А поред малога грума он, капетан. Требала сам да останем мирно на прозору. Нисам могла. Рекох у себи: Погледаћу га... он ће опазити да га гледам... Обузе ме страх; утекла сам у дно салона. Баба ми рече: ЈИта ти је, Јованка ? — Ништа, баба. « г Борђе који је био са мном на прозору, узвикну: — Јованка, овај капетан што је сад прошао у овим лепим колима, чини ми се да је јучерашњи пајац. — Пајац, то сам био ја. — Ти главом... 26 маја, немам ништа, баш ништа. 0! можеш ти читати. Нема о теби нишга. „Пробала сам ружичасту хаљину. Лепо ми је стајала, али није било довољно ситних бора. Додаћу, и т. д... и т. д. Мислила сам само о својој ружичастој хаљини... Као што видиш, нисам мислила о теби...