Otadžbina

0 08

БРАК ИЗ ЉУБЛВИ

тару : — То је ваша земљакиња ?... Он ми одговори: Не, то је кћи укућанина, неког господина из Париза... И тада он развезе ово што сам вам мало пре рекао. Нема моје заслуге, понављам вам, госпо'н капетане. Сам је вратар све казао. И он је још говорио, кад вцдех госпођицу како пређе преко авлије, без онога комада хлеба. Вратар ми рече: — Ево опет кћери онога госнодина из Париза ; сваки дан носи у шталу хлеба своме коњу... «Међу тим, млада девојка пела се иа перон, али врло полако, гледајући ме. Изгледала је зачуђена што ме види ту ; као да је говорила у себи: — Ама шта ради тамо онај ловац !... (< Она уђе у кућу... За то време вратар ми је хвалио госпођицу... о ! те како хвалио ! да је тако блага, тако добра и не само за коње него и за људе, Тако, ви'те, кад су они дошли, вратарева ћерчица била је болесна... Па ! хоћете ли веровати, да је та госпођица... Али извините, госпо'н капетане... можда вас не занимају све те појединости... Ако вас занимају? Добро, онда наставићу... Рекао сам вам дакле, да је она сваки дан долазила да види ту вратареву ћерчицу, да јој је слала супе и јестива ; сама јој је допосила играчке, бонбоне ; по кашто би остала у соби подуже и причала том детету разне приче!... „Вратар је и то хтео таман да ми прича, кад дође једна собарица... доста лепа, госпо'н капетане. Она дође и рече вратару: — Да нема какво нисмо за госпођицу? — 0 ! не, ви знате да ја госпођичина писма одмах шиљем... (( Ја рекох у себи : — Гле, можда би се могло докучити што од собарице... И ја отпочнем: — Ала је врућина, госпођице. — 0 ! да... — Ја продужим: — Али не тако као јуче... То је успело као и код вратара, и сад отпочне разговор. Собарица ме пита, да ли познајем неког Камиса, бригадира у 10. хусарском пуку... Ћеретали смо тако, док тек на једанпут она узвикну : О ! морам да идем...