Otadžbina

брак из љубави

609

Госпођица ме чека ! — А зар би се ваша госпођица љутила, псовала вас ? — Госпођица да се љути, да ме псује, никад ! Нема бол>ег створења па свету од госпођице..." — То је све. — Да, то је све. —- Дакле, ви сте ме шпиунисали... — Тако је, али твоја прича од 26? — Ево је. « Уторж 21. ма,ј. Јуче после подне однесем хлеба Нели ; кад сам сишла с перона, видим некога војника где разговара с вратарем. Останем пет минута у штали ; кад сам изашла, погледам : војник још ту... Одем у своју собу. Ту нађем .Јулију. Ох ! страшно је то, кад вас обузме радозналост ! Рекох .Гулији: — Очекујем једио писмо из Париза; идите видите да није код вратара... к Она оде... ја чекам... Јулије нема да се врати. Одем у своју облачионицу што гледа у авлију и видим Јулију: разговара с оним војником! Једва једном врати се. Нема писма, госпођице. —- Ви сте дуго остали. — Нисам, госпођице. — Јесте, ја сам васвидела; разговарали сте с неким хусаром! — Хусаром! 0 ! не, госпођице. — Али кад сам вас видела... — Нисам разговарала с хусаром, госпођице ; то је био ловац ; има неке разлике у униФорми. Хусари имају беле курјуке, а ловци имају курјуке црне ; хусари имају јаку као и доламу, а ловци имају јаку црвену. — Од куда ви то све знате, Јулија ? Имам једнога рођака у хусарима, госпођице; овде у СенЖермену, нема хусара, само ловаца има : два пука 21 и 22, који заједно образују бригаду... Војник што је био тамо, био је ловац из 21.... (( Из двадесет првог! Његов пук! Мој војнички разговор с Јулијом био је од врло рђавих последица... Око шест часова шетамо с мамом пешке по тераси. Сретнемо два ловачка официра. Мама ми каже: — Ови хусари имају лепе коње. отаџвина кн>. ххх! св. 124 39