Otadžbina

620

БРАК ИЗ ЉУБЛВИ

„Погледам посилног: то је пређашњи ловац, ловац који је разговарао с вратарем. Он ме познаде, ја сам познала њега. Сва сам поцрвенела. А и капетан је мало поцрвенео. Држим да је разумео, да смо се ја и војник познали .. То још није ништа. Посилни рече: — Али и госпо'н капетан га је јашио на женском седлу, иошто се увио нокривачем као амазонком. Хтео је лично да сеувери... На то је каиетан тако поцрвенео а ја сам тако пребледела, да је посилни ућутао, бојећи се да није рекао какву глупост. „Узбуђена до суза, ја прошаптах: «Ах! ала сте добри, господине, ала сте добри?... «А он је опет понављао : — То је сасвим ириродно, госпођице, то је сасвим природно!... А баба, која је Фина, гледала нас је својим малим очима. које су и врло благе и врло оштре у исто време. «Луји је, на срећу, дошао. Није био у дворишту; Ђорђе је био отишао по њега. Онда смо и нред Лујем мало иоразговарали... Ие знам баш добро шта је речено. Он нам је објаснио, да за коња треба врло благ ђем. Ја га прекидох: — Чампара?... Он је одговорио: Не, не чампара... врло благ ђем. Препоручио је билав прост или с прстењем, не сећам се... Најзад је био толико добар, да је дао упуства о храни коња, толико зоби, толико сламе, толико сена. После тога нас поздрави, и хтеде да оде. Ја учиним корак према њему. Он застане. Хтела сам по што по то да му кажем што љубазно, лепо... али ме је узбуђење гушило, речи ми пису долазиле. Он је чекао и понављао: Госпођице... госпођице... То је био несносан положај. Требало је говорити по што по то... Нађем само ово: — Опростите, господине, како се зове коњ ? — Југштер , госпођице. — Хвала , господине. Госпођице... «И он оде с ловцем, који је на раменима однео женско седло. Тај се војник зове Пико. Ђорђе уђе у шталу