Otadžbina

БРАК ИЗ ЛјУБАВИ

621

с Лујем. Ја останем сама с бабом, која ми рече : — Јованка, ходи да прођемо мало по башти... «Ту, на једној клуии, баба ме је исповедила, и ја сам јој све испричала... све, то јест ништа., јер нема ништа,, па ипак то ништа, јесте нешто. Баба ми је рекла: — Лудице / лудице! немој да уобразиш... — Нисам уобразила ништа, баба; ја знам врло добро, да је све то само случај, јест случај... Али молим те, ни речи мами; она ће ме дирати, а после, мама није као ти; она не воли војнике. — Како! онда ја? — Јест, баба, ти их волиш, и мени се више пута десило да кажем у себи: — Ја не знам али ми се чини да баби не би било непријатно, кад бих се ја случајно удала за каквог војника... ( ( Вратимо се. — Једва се једном вратисте, каже мама, ама објасните ми шта то бива овде. Као да је двориште било пуно војника. —- Боже сачувај, мама, био је само... онај господин и шегов посилни. — Његов посилни ! ти сад говориш касарнским језиким. — Мама, ту сам реч чула мало пре. — У осталом, тај господин изгледа сасвим на своме месту, каже мама, а после ти можда ниси ни обратила иажњу, читајући његову карту. Гле, он је гроФ. — ГроФ ? — Да, погледај. — Не, нисам била приметила. Може ли се лагати бестидније! Мама се сасвим ублажила .. Дивна је моја драга мати, али има једну малу слабост. Било би јој неописано мило да постанем маркиза или гроФица. Ја не придајем томе велику важност. То зацело не би учинило да љубим некога, кога иначе не бих љубила... Али не би ме ни спречило да љубим некога, кога бих љубила. — Јеси ли свршила ? — Јесам... и то је. мислим, доста за један једини дан... Сад ти. — «Легак 6. јуни. Треба да будем смотрен. Нећу ићи у шуму, нећу ићи на терасу. Чекам." — ( (Легак 6. јуни. Јутрос сам јашила Јупитера, и шта више мислим да га нисам јашила ни мало рђаво.