Otadžbina

4

ВОЈВОДА ЉУБОЈЕ

чишта , онда ће видети шта су урадили са собом и са земљом." Старац, замореи, прекиде говор. Уздахиуо је тешко, а син му је тај уздах разумео. Скупив сву снагу, старац продужи: „Наши су синови сви били јунаци , гга ће можда н Златко постати јунак и ако му име не доликује јунаку. Нека га мајка не васпитава у женскоме духу, јер то јунаку не носи добра. но га поучавај онако, како сам те ја учио, а како су мене моји стари учили » Даље није могао. Рукама је још благословио сина, снаху и унука, па је издахнуо. * * * Било је то судбоносне 1389. године. У замку Љубојева града још од раие зоре опажала се велика журба. Ратници из околних крајева иридолазише сву ноћ, на дајући своје хатове слугама, потрчаше уза степенице у дворе војводе .Љубоја. У дворишту било је сакупљено триста српских властеличића и ратника из крајишта војводе Љубоја. Сваки је од њих знао кога ће овде затећи, па се зато и не питаше од куда који од њих дође , но се сваки са сваким лепо поздравио и ижљубио. Са сванућем сви се беху сакупили и све беше спремно за полазак. По веселим лицима чилих јунака човек не би замислио, на како ли се далеки и важан пут крећевојска војводе Љубоја; на пут , са кога се многи од њих неће више вратити. (( Пази ми сина и ћерку!" беху последње онроштајие речи војводе Љубоја, којима се опростио од своје жене. Кренуше се соколови, да, верни своме позиву, одуже свој дуг цару, држави и народу. Жене су их са замачких кула погледима пратиле, док им се траг не изгуби у даљини. Женска суза не кану за њима, али их је и у даљини пратило њихово благосиљање. Тако су некада испраћале мајке своју децу а жене своје мужеве у бој.