Otadžbina

ВОЈВОДА ЉУБОЈЕ

5

Тридесети је дан како госпођа Мара не доби никаква гласа од војводе Љубоја. Толико већ има дана , од како је последњи гласоноша дошао из царевог табора са вестима, да је сва царева војска отишла ка пол^у Косову. Истина је госиођа Мара веселим ликом испратила УБубоја ; али у томе веселом изгледу нико није могао прочитати тајну зебњу, која се поче развијати на диу њене душе. То је само она осећала. Никоме није одавала своју зебњу, само да она прва не да повода разним слутњама, које се у женским недрими тако ласно рађају , а тако брзо развијају. Сакупљене жене околних властеличића разговараху само о победама, које ће извојевати њихови соколови , па ипак ниједна се не могаде радовати замишљеној будућој победи , но је у толико више у себи стренила, што је год била сигуриија, да ће бити сукоба са душманом. Али то беху само грешне мисли, које се нису смеле изустити. Само једна да то учини, одмах би се и код осталих усколебало веровање у добро. Даи за даном пролазио је без икаква гласа са бојнога иоља. «Или је одвише добро или је велико зло", говораше у себи госпођа Мара, гледајући са замачке куле у даљину оним путем, куда је Љубоје отишао. Тим би путем морао и гласник доћи. Дан беше ведар. Сунце се ночело смиривати, а тихи поветарац играо се са власима спуштене и расплетене дуге косе војвоткиње Маре. «И опет прође даи, а од Љубоја нема весника" нрозбори од једном госпођа Мара својој служавци Јевросими. к Бјелуш ми рече , да ће после прве битке послати гласоношу или ће и сам дојездити да нам донесе гласа о здрав г,у господаревом", одговори служавка. «Али нема ни Бјелуша ни гласника, а то значи, да је све добро у царевој војсци." У тај мах у даљини појави се нека црна тачка, која се приближаваше замку и биваше све већа.