Palanka u planini i Lutanja

68 Анђелија Л. Лазаревић

више да заспи, питао се непрекидно: зашто је веридбу раскинула, зашто се уопште верила

Не могући да спава, устајао је и ходао по соби. Мисли, које су пекле, нису давале мира.

И онда би понекад чуо лаке кораке своје сестре: долазила је до врата и застајала. Она је видела промену на њему, опазила је да не спава, и то ни њој није давало мира.

А једног дана, изненада га затече скупљеног на дивану, са рукама заривеним у косу. Она му полако приђе, узе његове руке и задржа их у сво јим. Он не трже руке и дозволи да му сестра загледа у лице измучено од патње — али не рече ништа. | Хладан аналитичар, Јелка, разумеде да нека опасност прети њиховој кући. Она није испитивала брата пошто није никоме хтела да намеће поверљивост — имала је и сувише поноса у себи; — она је прешла преко осећања увреде коју јој је наносио својим држањем и жалила га, јер га је волела.

Тако, као да се у мирну кућу увукоше сенке. И доиста, по кући је нечујно ходила сен једне девојчице која је умрла, и чија је смрт повукла собом промене у животу толико њих. Њен кратки живот као да јепостојао само зато да сеје радост око себе, њена смрт да измени ствари из основа, А они који су је вајвише волели, морали су побећи са њеног гроба да не би и сами легли поред ње.

Одлазећи из П., пуковник и Олга понова су осетили сву страхоту растанка, и да није било само једног трезвеног човека, ко зна да ли би отишли.

Ничег више није било што би их веселило, ништа што би могло испунити њихов живот, празан и без смисла. Док су седели у возу, не гледајући једно друго, они су обоје мислили само на један остављени гроб, преко кога су текле бујице кише, сливајући се у реку... ЊЕ

Брат пуковников, државни саветник Ђурић, и цела његова породица покушали су све могуће да