Palanka u planini i Lutanja

72 Анђелија /Л. Лазаревић |

Да су се Владимир и Олга свакодневно виђали код Миштћевих, није дуго остало тајна за госпођу Станојевић и њену кћер.

Стана, која је желела срећу свакоме и желела да се и други с њом радују, испричала је тајну Јелки. Али на своје велико запрепашћење, она виде изненадну промену на Јелкином лицу.

— Вараш се, — казала је, — мој брат има и сувише поноса да би се могао вратити девојци која је једаред кварила веридбу с њим и била верена с другим.

Она никад није могла опростити тој девојци због прекора добивених од свога брата.

Стана је гледала зачуђено.

— Али кад се воли, — говорила је, — онда се све заборавља и све прашта.

— Можда, људи без карактера — рече Јелка, неумитна као и њена тетка Мара, — али колико ја познајем Владимира, он никад не би дозволио да га понова залуди девојка која мења веренике, као тоалете. Он би изгубио у мојим очима, а морао би изгубити и у својим. Можда се радо виђа са њом (мада ни то не разумем), али о веридби не може бити речи. —

Стана обори главу. Њена проста душа умела је само да воли: она није могла да схвати све те речи о увреди, о понижењу, о поносу. Какве је то = везе могло имати са једном љубављу без граница,

у

уопште са љубављу која све даје а не тражи ништа, -

сем љубави.

Али Јелка није мислила тако. Она сама није била способна да воли до самопрегоревања; она није умела да прашта увреде, још мање да их заборави. Зато се врати кући запрепашћена и саопшти матери каква страшна несрећа прети њиховој кући.

Госпођа Станојевић није могла да верује.

= Ма коју другу, — казала је, — само не њу.

Оне разумедоше сад и промену коју су одавно