Palanka u planini i Lutanja

Паланка у Планини 5

Паланка је била прљава и блатна. Он једва прође кроз некалдрмисану улицу у којој је теча Бока становао.

— Је ли код куће госпођа Јовић» — упита једну жену која је стајала на капији.

— Није, отишла је код апотекаревих, али ћу је одмах звати.

— Не, не треба, доћићу ја други пут.

— А не, ко би жив на очи госпођи Мари. Сад ћемо ми њу наћи. — И жене нестаде са капије.

Мало затим однекуд се појави једна госпођа, необично слична Владимировој матери. Изгледала је импозантно: висока и сува, веома сува, са два крупна оштра ока и великим носем. Носила је дугу сукњу задижући је пажљиво, а преко главе бацила је велику мараму да би се заклонила од кише.

— А ти тако, — рече уводећи Владимира у кућу, — као и да немаш тетке.

— Доиста, нисам знао да ли желите да дођем.

— Оно, знаш, мени је свеједно — немој, молим те, ту да седнагш ту увек седи теча Бока — али шта ће свет рећиг Комшије ме већ питале... Е да је твој покојни отац био паметнији, друкчије би ми живели.

— Умро је, тетка Маро, — рече Владимир суво.

— Зато нећу ни да говорим. А ти сад стално

овде» — Пази, пашће ти пепео од цигаре на ћилим. Ђорђе и не пуши овде, али свеједно, први пут си дошао. — Иначе, немаш шта да се жалиш, лепо се

живи у паланци.

— То баш не бих могао рећи — - примети Владимир смешећи се — али, ето, нема се куд.

— А шта ти раде мати и Јелка

— Добро су. Јелка даје часове.

— Дабоме. Док је отац био жив живело се на великој нози. Сад се злопате, и онда је Стојан крив што се оженио.

— Тетка Маро, ако тако продужите, ја вам никад више нећу доћи,