Palanka u planini i Lutanja

44 - Анђелија Л. Лазаревић

Бојка сине) — и нервозно истрча у башту, где је видео да му кћи везе под орахом. — Шта је, тата — питала је, дижући своје

спокојно лице с рада.

— Хоћеш ли с татом у селог

— У село... А зашто»

— Па тако, да прошетамо.

Девојка прсну у смех.

— У шетњу, па у село... Боже, тата!

Апотекар осети неумесност свога предлога.

— Ићићемо преко ливаде, поред реке... Да видиш како је лепо.

— Видела сам ја то — примети она мирно, нагињући се над вез.

И апотекар са Мирком сиђе низ чаршију и упути се реци.

Обично су одлазили по врућини, а враћали се за хлада; враћали се у оно доба дана кад су прве звезде излазиле, кад је жито најчудније шумело, а над реком лебдела бела, непровидна магла. Жито крај пута шумело је, а река је певала своју вечиту песму. Они су познавали сва места и све ћуди реке: кроз долине, њено корито било је широко и мирно, док је код гробља, које је лежало на падини пре уласка у клисуру, хучала већ стешњена, љутила се и пенила. То је можда било једно од најлепших места, само апотекар га није марио, и много је више волео клисуру, долину или брда, где је природа била лепа за себе, не потсећајући на смрт. И зато се девојчица често искрадала сама на друм, и често се могла видети њена витка силуета где стоји горе, на путу за клисуру, и гледа наниже, на гробље и реку. С пролећа су булке китиле напуштене гробове; сенка планине силазила је преко њих у долину, а река је, влажећи најниже хумке, певала, причала, шапутала, некад јаче, некад тише, стрепећи пред уласком у клисуру...

Пошли су из Гаравог Села кад је сенка ве-