Palanka u planini i Lutanja

Паланка у Планини | 47

Он саже главу гризући усне које су му дрхтале.

— Уопште, — настави, устајући и ходајући по соби, — ја сам у вашој кући потпуно стран. Ваш отац, чудан човек, он се ни у шта не меша. Ја нисам осетио да сам му и најмање ближи откад сам. верекик његове кћери.

— А Мирка. — настави, застајући пред Олгом и ширећи руке. — Мирка показује једно тако отворено непријатељство према мени, које ја ничим нисам заслужио.

— А највише ме мучите ви, Олга, Ја не марим за цео свет, али ви, који за мене значите све — ви ми не дајете ништа...

Сажаљење према човеку испуни Олгину душу. Она приђе капетану.

— Знали сте да сам недавно преживела један велики бол, први бол у моме животу. Пустите да га преболим.

Капетан неверујући затресе главом.

— Кад бих још могао веровати |

— Казала сам вам, све ће бити друкчије кад се вратите.

Она диже главу и прими на уснама пољубац који сасвим занесе капетана.

Њој се учини у тај мах да иу њеној души устрепта нешто што је личило на љубав, и она се обрадова том осећању.

На дан пред полазак пука пала је плаха киша. Са планина сливали су се потоци и јурили кроз Черкеску Малу, а на пијаци, на опште задовољство паланачке деце, начинило се читаво језеро.

Ујутру је паланка осванула као окупана и обавијена у маглу, необично густу за то доба године.

(Сеиз, чекајући са коњима пред пуковниковом кућом, изгледао је у магли као утвара: час се његово тело сливало са телом коњским, час су коњи, приближени један другом, личили на фабулозно биће са много ногу.