Palanka u planini i Lutanja

48 Анђелија Л. Лаваревић

Пуковник, у шињелу, стајао је на сред собе и навлачио рукавице.

— А кад се вратиш, тата, онда ћеш ме научити да јашим — говорила је Мирка.

Пуковник је, смешећи се, помилова по коси.

— Па после ћемо на коњима кроз шуме: и ти, и чика апотекар, и ја. -

— Добро, добро, — рече пуковник љубећи се са кћерима, — то ћемо тек видети.

Он изиђе из куће.

Фабулозна бића размрсише се у магли: човек и коњи приђоше пуковнику.

(Он се попе у седло и, нагињући се, још једном се поздрави са кћерима. -

Коњи пођоше низ брдо.

— Тата, тата! — одјекну за њим јасан Миркин глас. — Збогом, татице!

Он се осврте смешећи се, али назре витку прилику која одмах ишчезе у магли.

— Тата! — чуло се још однекуд.

Пуковник заустави коња. Густа магла лежала је међу њима. Под једном нејасном слутњом он се хтеде вратити да још једном загрли мило дете, али се сам насмеја својој детињарији и потера коња низ брдо.

Сестре се вратише у кућу ослушкујући бат коња како се губи у даљини, а мало затим чушеи тешку лупу топова при изласку из вароши. Да није било магле, виделе би с прозора батерије на узвишици пред паланком. Кад се лупа топова и бат коња сасвим изгуби у даљини, Олга диже главу,

— Отишли су — рече тихо.

Мирка је прелете једним брзим погледом, проницљивим као и поглед њеног оца, и хтеде изаћи из собе. Олга је задржа наглим покрегом.

— Не, — рече — остани. Ми смо и тако врло мало заједно, и то ме боли, то ме врло боли.

Она привуче сестру себи и продужи: