Palanka u planini i Lutanja

Паланка у Планини 55

— Сасвим полуде човек, не знам шта му би.

А једаред је покушала и да своме мужу каже коју паметну реч: ИС.

— Ти си целог века служио за подсмех, па и сад. Најзад, док је пуковник био на путу могло се још и мислити да се девојци налазиш место оца (мада је посао око болеснице пре био посао нас жена, но твој), али сад, кад јој је отац ту, и кад се зна каквог је понашања та девојка, не би требало никако да одлазиш тамо. Све поруге које си досад доживео хоћеш да завршиш највећом што се може замислити.

Апотекар није слушао жену. Он је, правећи прашкове и дувајући у хартијице, једнако мислио шта је то било што је још имао да уради од јутрос, и није могао да се сети. Он пређе уназад, на јучерашњи дан — и сети се. Журно извади једну кутијицу са пилулама, метну је у џеп белог мантила и обуче шињел.

— Ти остани у апотеци док се Спасоје не врати. Тек што није дошао — и пожури кроз Черкеску Малу.

— Ево, — рече задихан, пружајући кутијицу Олги, — начинио сам још синоћ, али сам заборавио да донесем. Ако би вам још шта затребало, пошљите посилног.

— Не, хвала, ништа нам не треба... Ви сте толико добри — додаде спуштеним гласом.

— Ех, којешта, — смаче апотекар раменима: — живи људи налазе се један другоме. И мени би се у несрећи други нашли. Зато смо ту, да се помажемо... — А пуковник у касарни»

— У касарни.

— Не треба да седите сами. Отидите до Јовићевих или код протиних. Ничему не води то што чините, | -

— Мени је најлакше кад сам самз.

Апотекар затресе главом.