Palanka u planini i Lutanja

56 : Анђелија Л. Лазаревић

— Послаћу вам Бојану после подне, да вас разговори мало. Поздравите пуковника.

— Навратићу ја опет довече — добаци још, одлазећи журно.

Сваког дана виђао је апотекар оца и кћер Како силазе гробљу. Ма како лиле јесење кише, ма "колико дувао ветар, њих ништа није могло задржати. Јер зар су могли ма и један дан оставити само дете које је спавало крај реке, при уласку у клисуру!

Испод натучене шапке видело се пуковниково лице, које би се тешко могло познати. Ко би још раслутио оног строгог и импозантног во никау човеку без воље, упалих образа, проседеле косе; у човеку који је ћутљив ходао из једне празне собе у другу и мртвим очима прелазио с предмета на предмет. Ко би га познао у човеку који је непомичан стајао над гомилом земље, над којом је његова старија кћи проливала очајне сузе, бујицом као и јесење небо...

Апотекар их је виђао сваког дана при одласку и при повратку и њему, као и свима у паланци, изгледало је то сасвим природно. Али једаред, при повратку кући, Олга изненада клону на раме свога оца. Пуковник је чврсто задржа руком и осврте се око себе. Како је апотека била близу, он је уведе и замоли за штогод, што би јој мало повратило снагу.

Саплићући се између столова и рафова, апотекар приђе Олги са чашицом коњака у руци. И пружајући јој чашицу, он добро погледа девојку. „Није добро“ прође му кроз главу и пресече га. Олга није личила на пређашњу Олгу: омршала до крајности, до немогућности, са упалим очима и слепоочницама; са рукама које су се провиделе од белине, изгледала је као самртник. Њене плаве очи, које су по изразу тако много потсећале на Миркине, уоквирене великим, танким колутима, изгледале су као модри жишци који се гасе.