Pastir

535

ског пустиножитељства, Св. Сава 1 е увидео ко; ист коГу она може допринети српско1 држави, те због тога старао се да 1 е уздигне онолико, колико ге то необходно нуждно било за бољи успех или у послу, кош ге он први предузео у земљи српскоп У прво доба српеке државе шпе довољно било оснивати се све само на религиозну страну живота ниге доста било само мирити људе с Богом, већ и с равним — с братом и рођаком не само по крви и народности већ и по вери. Отуда оно узвишење калуђерства у Србиш за време Неманића, и од туда она ревност краљева Српских у подизању цркава а особито манастира — тих старих задужвина царских. У отплату за толика преимућства и награде од стране великаша и народа, калуђерство српско трудило се да распространи знање и образовање у народу. Дакле манастири у Србиш може се мислити да су у гедно време биле школе, у кошма се осим вере предавало и све оно, што Ге необходно нуждно било да зна сваки иоле развити човек у Србиш. А да одиста они нису били последњим местима у Сриш, тшт нам сведоче примери: краљевић Марко и Милан Косанчић, први свошм знањем у државним пооловима, а други турским и арапским Гезиком, коГе 1е он у маиастиру научио. Краљ СтеФан, последњи цар српски у ГедноГ хрисовуљи датог манастиру Хилендару иа Атонског гори, говори право и гасно, да 1е, учитељ оцу његовом краљу СтеФану Деч. био геромонах Антонше баша манастира Хилендара на Атону — дакле калђуер. Ови и други млоги примери шш већма нас утврђуГу у мислима да нимало не греше они кош говоре, да су манастири у Србиш у старо доба зидани и подпомагани били ни зашто друго, већ Гедино за то да се 1, народ у њима Богу моли 2, Учи, и 3, да им они буду у исто време и благотворни заводи за сваки случаћ Ово троге и учинило ге, те српски калуђери сасвим небшаху налик на ону браћу СВОГу на истоку. (На с тавиће се,)