Pastir

698

увреду или штету учињену духовном лицу, закон 1е опредељавао строгу каштигу, као и за светотатство и врачаригу — У то време, — кад 1е закон писан — хиГерархша црквена састаГала се из патртара, двадесет митрополита. епископа и из великог брога игумана, свештеника и калуђера. Сво у опште духовенство делило се на два степена или реда: на велике и мале црковнике. У закону се ништа не говори, кош су то велики а ко мали црковници, али се може мислити да су у прве спадали, патрмар, митрополити, епископи екзарси и игумани, у чихим Ге рукама било и сво имање манастирско. Остали чинови духовни као и сво уопште световно духовенство, спадало хе у класу малих црковника, Први су могли лично присуствовати на саборима и већати о стварима црквеним и грађанским, други опет, слали су у место себе по Гедно одабрано лице из своге средине — наприлику проту,а калуђере су вазда заступали њини игумани. — Патрмари, митрополити н епископи, и имали су свохе земље. Људи, кош су на њог живели, радили су цркви, ко!а им хе у исто време била и судиха у грађанским стварима. Игумани, такође су имали свохе земље. Из законика види се, да 1е у то време у Србиш било великих манастира (Лавре), кохима су подвласни бнли други мањи манастира. У осталом зависност та имала Ге и свохе ограничење. Манастири и цркве били су ослобођени од свму државних намета а, калуђери издржавали су се од парохма. Осем тога у свима манастирима била хе особита трпеза за сиромахе и даљне богомољце. Бело духовенство или „попови“ имали су свохе каштипе и седили су или на црквеног или на властеоског земљи; у последњем случагу они су стогали под надзором властеле и то донде, докле их оваг могао издржххвати, али их сами самовољно — остављати нису могли. На свошм баштинама они су били савршено слободни. Тако су исто били слободни и онда, ако су седели на царског т. Г. правителственог земљи или ако нису имали никаквих земаља (сиротиња).