Pastir

108

плату одређиватк, већ за боље ових напредовање — парохше већати, и класирати, па свештенике с Гедне на другу, према способу кретати и награђивати. Кад би се увећале парохиге по равницама и местима више насељеним, како ће то да буде ио гудурама и планинама , по каменитвм и гористим местима? И зар су свештеници деца, кокн треба ласкати са бољом парохшом? Зна се, да кош више пршатеља има, и кога Јгемуни непрестано да пиекара и моли он ће и добмГати опет боље парохше, а кош тога нема, њега би и Бог заборавио. Тако би ието било и са обичном систематичном платом, па таква помоћ неби ваГдисала баш ниуколко. Него, периоднека повишица у систематичноГ илати она би намирила ту знатну оскудицу у копн свештенство трпи. Ту би стариш и ваљан свештеник знао на чему Ге, а порочан баш са том повишницом могао би се казнити, иа би опет било оне равноправности, коГе би ваљало да буде у евакоГ струци, где се у Гедном чину довека животари. А што се тиче земљорадње о кошг се говори чешће, да би ваљало свештенство да 1е прихватн и мало збиљски — то Ге тек гола Фантггзта. Свештенство кад бн радило земљу, имало би за ово два узрока: или да ради мало, чим да буде парохшанима пример у лепо! ирактици, или да ради много, те с тим да стање своге осигурава. Ако се хоће од свештенетва оно прво, онда се неби жељена цељ постигла. Сви би одговорили: „ради нопа мало, зато 1е њему и леао родило, и лако радити, нека он занне у простору оволиком, као ми, па би се разговарали; кад сам Бог да, он баш да а кад неда, баш неда, па ради незнам како и колико.“ Ако се хоће оно друго, онда би и он иринуђен био с њима по лепом и рђавом времену управљати се ништа нечитаГући, а у парохиш узнемираван почешће и оно што би радио, гледао би час пре. као из очигу од времена да извади, аа опет ништа неби се успело. Ако ли лак свештеник неће имати