Pesme Branka Radičevića sa pismima njegovim i jednim spisom u prozi

У Р б ш

И, бога ми, није шала,

Често с' чета подизала; Увек беше од те већа,

Ма им увек лоша срећа;

Па сад они — „Брже вина!“ Викну једна јуначина.

Поседаше за столове; „Наша браћа јоште лове, Њима срећа, ми весело, __Ал' и вреди такво дело!“ Па се прича, кликће, поје А чаше се и не броје,

Те с' одоше посмевати, Везанога заједати,

И најгрђи који бише, Ругаху се понајвише;

Е, па тако би свакаде: Кад из топа тане паде

И деца се њим играју, Тамо амо котрљају.

„Сад је доста, ваља спати, Ти си стража, хајдмо спати!" Таку речцу вођа креће, Ма језиком већ заплеће, „Али грану сад унутра, Кано јарко сунце с јутра: Крчмарово уђе луче, Вељи бокал у наруче, Четовођа у њу гледи: Баш царева града вреди, Она к њему; „Господаре, „А тако ти славе старе,

387

ој сл

100

110

л 1

| | =