Pesme Branka Radičevića sa pismima njegovim i jednim spisom u prozi
Врго бригу сву од себе, - — Ма, хајдуче, како ј тебе 2 Чудо дивно, и он спава
А њија му с тако глава. Хватише га, савезаше, Овамо га потераше,
К'о ван себе он бијаше, К'о сан му се све чињаше: Жив он своје дат оруже! Те погледа клето уже,
Руке њему што немило Наопако узаптило, —
Па од гнева и од срама Маче силним мишицама: Пуцају му беле руке,
Мл су луде све те муке, Пусто уже не успреже,
У месо се дубље реже.
Сам се себи сад осмену, Па с у напред даље крену. „Заман ! заман !" себи збори, Ма опета гледа гори,
Као да се отуд нада "Опростит се пуста јада,
Со да с нада да ће друсто,.. Али где је оно, пусто 7 Што побоље, поломљено, Што остало, разбијено Узастопце злотвор гони;
„Ал ко знаде, можда они "Слушај само, што то шушти7 Тић је само, тић у гушти, "Сред гнезда се збуни свога
389
155
160
165
170
175
180
мн АИ
а не