Pesme Branka Radičevića sa pismima njegovim i jednim spisom u prozi

Врго бригу сву од себе, - — Ма, хајдуче, како ј тебе 2 Чудо дивно, и он спава

А њија му с тако глава. Хватише га, савезаше, Овамо га потераше,

К'о ван себе он бијаше, К'о сан му се све чињаше: Жив он своје дат оруже! Те погледа клето уже,

Руке њему што немило Наопако узаптило, —

Па од гнева и од срама Маче силним мишицама: Пуцају му беле руке,

Мл су луде све те муке, Пусто уже не успреже,

У месо се дубље реже.

Сам се себи сад осмену, Па с у напред даље крену. „Заман ! заман !" себи збори, Ма опета гледа гори,

Као да се отуд нада "Опростит се пуста јада,

Со да с нада да ће друсто,.. Али где је оно, пусто 7 Што побоље, поломљено, Што остало, разбијено Узастопце злотвор гони;

„Ал ко знаде, можда они "Слушај само, што то шушти7 Тић је само, тић у гушти, "Сред гнезда се збуни свога

389

155

160

165

170

175

180

мн АИ

а не