Pesme Branka Radičevića sa pismima njegovim i jednim spisom u prozi

390

БРАНКО РАДИЧЕВИЋ

(Са похода ненаднога, |

Но да л зрно то запишта 2

— Ветар, ветар, — опет ништа! Али можда какво чудо...

(Ох, мани се, срце лудо,

За те да се вишњи брине !

За боље се чуда чине,

Давно т звезда потавнела, Хајд са света, хајде, бела. —

Тако крчми већ дођоше, И унутра униђоше,

Он у кута тамо једна

Уза зида клону ледна, Чело тиска уза њега,

Јер ту цели огањ лега, Мисли, што би са њим сада, Мисли, ал не у назада, Јер отуда баш никака

Не: да њему љупка зрака. Та времена, другим мила, Њему проше ко страшила. Па од себе да страх тури, К'о дечица он зажмури, Па се одби у свет тамом, _ И ето га сад над јамом, Назад никуд, а напреда

_ Куд ће, јадан, да погледа!

„Одох, одох“, тако стаде. И точак му на ум паде, „Ох, последња зашт фишека.

"Не оборих на себека,

Па бих сад већ миран био".

190:

је Ко сл

215