Pesme Branka Radičevića sa pismima njegovim i jednim spisom u prozi

У РО 1ш

И у мисли сав се збио,

Ни виђаше, ни слушаше Како му се подсмеваше; Седи као хладна стена, Као душа осуђена,

Лете мисли на све стране, Ма све празне и лудане, Не мож' латит ни једине, Тек се роди, па и мине; Но сад, ето, све већ преби, Па уздахну, дође к себи: „Нека буде ма и тако, "Јер за мене, свакојако, Моје тело дивна рана

За орлића и гаврана!

Ма та душа ојађела,

Куд ће она без свог тела7 Куд ће, да ће, све једно је,“ Урош беше од то двоје, Што је било тело поста, За њим сама душа оста, Па се негде светом вије, Ал Уроша тамо није. То премисли, уз зид клону Па у тежак санак тону,

Заспа хајдук, спава јако, Као дете, брате, како, Спава веће позадуго, Спава само, ништа друго, Јера њему око уста Игра нека туга пуста, Ма у њу се нешто мало,

391

220

225

230

239.

240: