Pesme Branka Radičevića sa pismima njegovim i jednim spisom u prozi

394

__БРАНКО_РАДИЧЕВИЋ

Тако збори у себека,

· Па једнога спаваћива

Испод срца пипа жива; Ма ко мртав тај почива,

"Ко зна штано срећан снива,

Ма зацело не од змије,

Што крај срца с њему вије,

Већ испразни тог једнога,

Па испразни и другога,

(Сад је доста, па притече

Ка девојци, те јој рече:

„Ји си мене избавила,

Збогом остај, сретна била!" „Бре, не лудуј, та с тобоме

И ја морам !". — „Ти са мномег" „Ох, мој Боже!" — пред њег паде, У грлу јој реч застаде,

Погледа га жалостиво, |

Помаче му срце живо:

„Да, ти мораш, мол се Богу,

Кад се више ја не могу, А теби је пуно ближе." „Хајд мо, хајд мо!“ — па је диже,

И већ свећа већ догоре, Ноћца вирну кроз прозоре, Ма још већа туде тама, А у тами стража сама.

Сунце зађе, дан умире, Магла већ му покров стире, Повила се по долини,

32ф%

335

34Ф