Pesme Branka Radičevića sa pismima njegovim i jednim spisom u prozi

396

БРАНКО РАДИЧЕВИЋ

"Бура дуну, па понесе,

Ма ми срца не разнесе. Бура прође, оста жиће,

Па све шапће; биће, биће, Шта ће соко без свог крила7 Моје срећа сапалила.

Јест крваво перје било,

'Ма је опет моје било —

А једино што остаде,

Што ми срећа јоште даде, Што л' сјаји саде 27

_ Комад копља пребијена,

Бритка сабља саломљена, Пушка без пра и олова, Чим напунит, пусту, снова 2 Слепац, слепац што је био, На бездана нагазио.

Једно чедо њег" избави, Све рад њега заборави,

Па са њиме светом лута. Вуци вију украј пута,

Она види, она чује, Несретнику погледује,

Рад њега се само преза. Што л' је за њег тако свеза 2 Што је, да је, терај, срећо, Гори, жића худа свећо ! Вељи имам дуг да вратим, Хоћу њојзи да га платим,"

Тако мисли, па ослушну, Шта л' наблизу сада шушну 2 Право амо главу диже,

о сл 380

385

о Пој

395

400

405