Pesme Branka Radičevića sa pismima njegovim i jednim spisom u prozi

398

БРАНКО РАДИЧЕВИЋ

Заче силе прикупљати.

Још је тело скамењено, Још му око укочено,

Јотн он главу, још обара, Ма већ тихо проговара:

— „Она мртва, да, мртва је, Да је убих, истина је. Пуна беше греха мера,

Заш' ме даље он натера. Она умре, а ја оста,

Зар то не би јада доста 7 Зашто мача на ме трже, Занг ме дубље у јад врже 2 Ја га убих, ма и себи Живо срце са свим преби. (Ох, да можеш, мати, мати, МЕ срце ми погледати,

Да виш пако што ту ора Глену горе коме збори,

Ил' је дрема, оли дрема, Ал' ма како, сад је нема,

Од земљице Урош усто, (Срце, глава, све му пусто, Па не види чедо мило,

- Што с' ка њему упутило,

И не чује како кори,

Како декла плахо збори:

= „Где си, где си, срећо мила 2 Но већ све сам препатила.

|н

Све ј готово, само брже! Џа га собом млада трже,

· „Јера, вели, у планини

440

450

460

465