Pesme Branka Radičevića sa pismima njegovim i jednim spisom u prozi

ОДЛОМАК.

У тавно срце бацам наде зрак,

Па хоћеш таки да угасиш опет; Познајеш земљу куд ми жеље плове, Па зато опет нећеш да покажеш;

(О кажи, кажи, молим тебе, брже, Лађица пуна врло ми је трошна, Утопиће се у том мору туге".

— „Познајем земљу куд ти жеље плове, Ја знадем, ал залуд то је све,

Јер обала је врло стрмена, Пристаништа ту твојој лађи нема,

- Залуду ти је њезин сваки труд,

За њу ту нигди није места наћи.

Па ако она према ових стена. Потегнула све своје буде силе,

О шиљке ће се ту разлупати, Комађе само напоље ће вирит ; Возача мртво међ њима је тело

Са којим вртлог пенући се игра,“ То вели Мита, Милана тад гледи,

А његов не мож да поднесе поглед. На њему лежи Миланово око,

Из себе шиљућ тужног огња зрак ; К'о месец кад га лаки облак крије, Баш тако тужно он на њега гледи, Ниједна искра живота у њему,

А руке стоје пола саклопљене, (Он овај не мож да поднесе углед Неразговоран сузног ока језик,

Он њему пружа дрхтајућу руку, |

И — јел он њему, што он жели, казо 2

Не рони више њег во око сузе, Одлетио је туге мутни облак,