Pesme Branka Radičevića sa pismima njegovim i jednim spisom u prozi

408

БРАНКО РАДИЧЕВИЋ

_Умилно гледи радости сад небо, 55

Весеља сунце из ока му сија:

„Запе да на стену ја се не пужам 2

Високо што се њезин стрмен диже 7

На њојзи горе само расте трава,

И само она носи за ме лек. 60 Ил одунлд узбрат животворни струк,

Ил' стрмоглавце срушити се доле,

Да страдам, оче, тако мора бити.

Ја видим мог живота сунце сјати,

Од њега мене бездан раставља, — 65 Зар јадикујућ ја да преко гледим 2

На крају њеном моја нога стоји,

И покушаћу преко бездне скок:

Ил' сунце моје одонуд узети,

На небо моје амо то пренети, 70 Живота мога да обасја дане,

Плетући златне у њих своје венце, —

Ил' моје сунце одонуд донети,

Размрскан падом илити умрети,“

И веселе се Миланове слуге, 75 Јер господара веселога виде;

Црвена вина ту на столу боца,

Пред сваким стоји чаша напуњена,

Премда се она баш пречесто празни, Намирена то опет нису срца. 80 Тај диже руку, а у руци чаша,

Напија своме драгом господару,

А онај други, почем овај стане,

Тај узме чашу: „Господару здравље !“

При столу овде тако ови раде. 85