Pesme Branka Radičevića sa pismima njegovim i jednim spisom u prozi

ОДЛОМАК

У страни седи један седих власи, Наслонио на руку своју главу, Обара доле тужно своје око

Из којег горка суза сузу гони,

„И тешко, вели, мојој јадној души Из њега шта сам ја урадио —

Из пећине је тигра он изиш'о Једанпут сретно, хоће л други пут2 "Ах тешко; тешко мојој јадној души," У старе себе затим лупа груди.

Дубоке реке матицу он сече,

На друго ништа он сад не мисли, На оно само што се јуче збило, Баш јуче, кад је сунце било село И тавна мраке ноћ раширила, На оно мисли што је јуче било.

Па хвата здравље воду с лаким веслом,

Да онде буде што год пређе може, На ону страну он окреће око

Где јуче они њега чекаше. ·

„Код оне врбе што се оно бели, Та ко је оно у оделу белом 2" (Овако збори, журно веслом граби, И река, вели, да је шира данас.

У крају сад је, али где је она 2

Код извора је, — тако Милан мисли. Лађицу веже за жилу од врба, Прекрасно које реке брега ресе,

И скаче потом из ње напоље,

409

90

95

100

105

110